Dramatična situacija na poljsko-beloruskoj granici traje već skoro pet meseci. Nosi raličite nazive: politička kriza, migraciona kriza, i prema mnogim ekspertima jednostavno hibridni rat.

Činjenica da konvencionalni ratovi gube na značaju je veoma jasna već nekoliko godina. Ucenjivanje Evrope beskrajnim prilivom migranata je trik koji je turski predsednik Erdogan koristio pre par godina. Pojava ljudi sa oružjem bez obeležja čijoj vojsci pripadaju koristila je i Rusija na Krimu i u Donbasu 2014. godine. Ni ja, niti bilo ko sa ispravnom pameću nije mislio da se sličan scenario može ponoviti kod nas – u Poljskoj, bukvalno na 200 km od prestonice.

Piše: Mateusz Styrczula, Dr. političkih nauka, novinar i aktivista


(Foto: Suverenitet )

 

Otišao sam na istok države – regiju Podlasije u oktobru sa ciljem da vidim svojim očima šta se to dešava. Naišao sam na jednu od „tihih“ aktivistkinja koji skupljaju odeću, lekove i ćebad tako da, ako je potrebno, odu do obližnjih migranata.

Na ovu temu razgovarao sam sa Anom, ativistikinjom i jednom od meštana, koja mi je ispričala iz prve ruke pravo stanje stvari na terenu.

Gospođa Ana živi blizu zone vanrednog stanja, koja je široka nekoliko kilometara i obuhvata čitavu granicu sa Belorusijom. Uvedena je na zahtev predsednika 2. septembra posle prvog talasa ilegalnih pokušaja da se pređe granica od strane obično desetak ili nekoliko desetina ljudi.

Kako je taj problem nastao?

Kada je 2020. godine Poljska zajedno sa većinom zemalja Evropske unije osudila lažne predsedničke izbore u Belorusiji mnogi lideri protesta protiv Aleksandra Lukašenka pobegli su u Poljsku ili Litvaniju. Lukašenko je ostao na vlasti i potisnuo proteste, ali nije zaboravio čiju su stranu Varšava i Viljnus izabrali u to vreme. U avgustu su počela takozvana turistička putovanja iz Iraka. Režim u Minsku ohrabrio je ljude da dođu u njegovu zemlju. Naravno, nije se radilo o čistom turizmu. U okviru ponuđenih „putovanja“, zagarantovan je besplatan prolaz u Evropsku uniju. Mnogi ljudi su bili u iskušenju da to urade. To su uglavnom irački Kurdi (hrišćani i muslimani) ili verska manjina Jazida. Svi oni su mnogo propatili tokom borbi protiv Islamske države, a Jazidi su čak postali meta etničkog čišćenja od strane ISIS-a. Manjina su Avganistanci koji beže od talibana, ili čak državljani Konga.

Pravi problem je počeo kada se uspostavilo da Poljska nije nameravala nikoga da pusti unutra sem toga poslala je trupe na granicu, a Belorusi nisu pustili one koji su već bili na dohvat ruke za EU da se vrate u Minsk. Tragedija cele ove akcije je činjenica da su imigranti počeli očajnički da se ponašaju prema ovoj situaciji. Neke od njih su jurili psima ili puškama beloruske snage. Zatim migranti zaustavili su se na 20 ili 50 m od granice da kampuju ne nalezeći bilo koji izlaz iz te situacije. Napokon kada su dani prolazili, pokušavali su nasilno da uđu u Poljsku. Naravno u više navrata. Neki su se udavili u pograničnoj reci Bug misleći da je plitka. Neki od njih su se smrzavali jer je noću temperatura bila blizu – 2 stepena. Koliko ljudi je već umrlo nije tačno poznato. Tačne brojke onih kojih je Lukašenko dovezao neprekidnim letovima, uglavnom iz iračkog grada Erbila u glavni grad zemlje takođe nisu poznate. Verovatno desetine hiljada.

Gospođa Ana živi blizu glavne baze za vojnike u „zoni“ koja se od oktobra nalazi u gradu Šuđjalovo. Kao i većina stanovnika pograničnih opština u Podlasiju i ona sama pripada beloruskoj nacijonalnoj manjini.

Ana, kako reaguju lokalne vlasti, meštani i društvene oganizacije na ovu krizu?

– Ovde problem leži u tome da niko osim vojske i stanovnika opština obuhvaćenih ovom akcijom ne može da uđe u zonu. Novinari, aktivisti nevladinih organizacija, niti npr. lekari koji bi bili spremni da pomognu obolelima koji su nekako došli do poljske strane nemaju ovde dostup. A ima i takvih. Imigranti su kao zarobljeni na veoma malom prostoru. Sede i pale improvizovane logorske vatre odmah pored bodljikave žice sa naše (poljske) strane, a Belorusi ih čuvaju. Često im ti isti Belorusi pokazuju rupe u ogradi ili im daju makaze da ih iseku. Većinu tih velikih pokušaja da se nasilno pređe granica, uključujući bacanje kamenja na Poljake, s leđa su sprovodili nepoznati ljudi u balaklavama koji su komunicirali na ruskom jeziku.

I da li je neko stigao u Nemačku?
Oni uzvikuju poljskim graničarima da žele da pređu do Berlina, a ne da ostanu u Poljskoj.

-Naravno da neki jesu. Par hiljada njih je već tamo. Za većinu postoji ipak druga opcija tj. „push-back“. Prosto uhvate one koji su već primećeni na našoj strani i prebace ih nazad u Belorusiju. Zahtevi za azil se ne obrađuju, ništa se ne traži. Baš kao neki džak bacaju se preko ograde. Čula sam da su neki ljudi to već nekoliko puta iskusili i nastavljaju da pokušavaju jer nemaju izbora. Oni koji su prošli kriju se u šumama, mnogi su se otrovali nejestivim pečurkama jer nisu imali šta drugo da jedu. Neki od njih se tokom dana kriju u poljima kukuruza, a noću kreću se manjim putevima ka zapadu. Sve to izgleda kao jurnjava za životinjama.

– Ti, međutim skupljaš, na primer toplu odeću. Kako dopire to do njih?

-Postoje ljudi, najčešće lokalci koji jednostavno operišu u zoni, ili rizikuju da uđu u nju, a za takav prekršaj prete novčane kazne. Kad dobiju znak odu na takozvanu „iglu“. Ovo je mesto gde je primećena grupa ljudi u nevolji. Zatim daje im se odeća, ali i na primer najportebniju stvar – jednostavno vodu za piće. Mnogi ljudi su dehidrirani, mnogi ili Belorusi ili Poljaci su uništili njihove telefone tako da ne mogu dalje da komuniciraju. Užasno.

Ima li tragova njihovih nomadskih mesta u blizini? Onih koji su nekako došli do ovde?

Gospođa Ana me je tog dana usmerila na jedno od njih. Tog dana sam video ukupno tri. Treće bukvalno na samoj granici „zone“. Užasan utisak za videti. Svako mesto pojedinačno izgledalo je kao iznenada napušteno. Razbačeni lekovi, nepojedeni lavaš, prljava odeća, ostavljene rukavice. Najviše me je zabrinula dečija odeća. Zamišljao sam kako izgleda noć na zemlji u takozvanom poljskom polusu hladnoće. Šta se desilo sa ovim ljudima? Postoje dve mogućnosti. Verovatnija je opcija da su ih naše službe primetile i okrenule nazad, ili da je ova grupa koja je napustila nomadsko područje uspela da stupi u kontakt sa krijumčarem koji ih je odvezao ka granici sa Nemačkom.

Sam grad Šuđjalovo takođe ostavlja užasan utisak. Na ulicama praznina. Samo pojedinci u kapuljačama. Jak vetar duva na sve strane. Vojnici sa dugim oružjem prolaze ulicama. Na horizontu može se videti i onu vojnu bazu sa desetine vojnih kamiona.

Ove reči pišem 1.12.2021. Posle dramatičnog novembra, gde su se do sada dogodili najveći sukobi u blizini graničnog prelaza Kuznjica Bjalostocka situacija je počela malo da se stabilizuje. Posle nekoliko telefonskih poziva Angele Merkel Lukašenko videvši neuspeh svoje akcije i ne želeći da bude optužen za humanitarnu katastrofu, poslao mnoge imigrante nazad u Irak. Međutim, atmosfera na samoj granici je veoma napeta i najverovatnije, dolaskom proleća može se očekivati neki vid nastavka hibridnog ratovanja.

Pan. Mateusz Styrczula

Suverenitetwww.suverenitet.com

 

Povezani tekst; NAPETO NA GRANICI: više hiljada migranata čeka prolaz do Nemačke